Branko Mii SLOVO O AVDI

      Go down

Branko Mii SLOVO O AVDI

 by bolero on Tue Oct 17 2017, 10:55

Obuarski kalfa Avdo Serdarevi, rodom iz Ljubinja radio je kod moga oca i bio partizanski simpatizer. Taj Avdo je mene svakog dana slao na elezniku stanicu da brojim koliko tamo ima mrtvakih sanduka spremnih za put i za svaki sanduk mi je davao odreenu sumu novca. Naravno da sam ja kao djeak iao za tim da dobijem vie novca, pa sam poeo da lano poveavam broj sanduka. Kasnije kada se broj sanduka koji dolaze poveao, dijelom stvarno, dijelom radi moje korekcije, Avdi nije nita drugo preostalo ve da smanji sumu koju mi je davao za svaki sanduk posebno.

Krajem zime 1943. godine ponovo su u Bugojno doli Nijemci. Sada u borbi sa partizanima koji su odstupali prema Neretvi. Prve njemake jedinice prole su kroz ariju jednog popodneva, a zatim produile prema Gornjem Vakufu. Dolazak njemakih trupa je pratio jedan njemaki avion tipa Henel (jednomotorni visokokrilac), koji je letio u pravcu Gornjeg Vakufa, istono od Bugojna u prostoru izmeu rijeke Vrbas i planina Kalin, Rudina, Radovan i Vranica.

Od tog dana Nijemci su skoro petnaest dana neprekidno kuljali prema Gornjem Vakufu, i dalje prema brdskom prevoju Maklen, gde su voene ogorene borbe. U jednom momentu, izgledalo je da su partizani potisli Nijemce prema Bugojnu, to se vidjelo po tome to su oni u samom mjestu pojaali strae, i pravili zaklone od papirnih vrea napunjenim pijeskom.

Na fudbalsko igralite, u blizini moje kue, esto se sputao avion tipa Roda u kojeg su Nijemci ukrcavali svoje teke ranjenike i odvozili u Sarajevo.

Na eljeznikoj stanici svakog dana je bilo desetak mrtvakih sanduka nainjenih od obine neobojene jelove daske, u kojima su Nijemci vozom odtpremali svoje poginule vojnike.

Avdo je nauio mene i moga brata Duana kako da, na lukav nain, prekidamo njemake telefonske veze, to se radilo tako da se sa obje strane kabla stavi pare koe (boksa), a onda se preko koe kabl pritisne obinim kljetima. Pritom, aluminijumska ica pukne, ali izolacija koja je bila od neke plastike, ostane itava, pa je poslije teko nai gdje je ica prekinuta. Mi smo po Avdinom upustvu prekidali njemake telefonske ice kad god nam se pruila prilika. Moram rei da sam ja na tom poslu bio manje hrabar nego moj brat Duan, pa sam zato ja uvek bio onaj koji je uvao strau, dok je on prekidao icu.

Kasnije bi se nas dvojica malo odmakli i iz prikrajka posmatrali njemakog vojnika-vezistu, koji bi nekad i po itav sat traio gdje je prekid, da bi na kraju, revoltiran, jednostavno odsjekao dvadesetak metara ice i zamjenio je novom. Interesantno je da bi se taj vojnik-vezista ubrzo pojavio, im je veza bila prekinuta.

Bilo je jo raznih nestaluka. Pored igralita na koje su slijetale njemake rode bila je jedna velika trenja u ijem hladu su Nijemci uvali burad sa benzinom u koju smo mi sipali vodu, pa je avion kad bi uzleteo esto poeo da kaljuca i to nam je izgledalo vrlo zabavno. Grupa djeaka u kojoj je pored mene uetvovao moj brat Duan, Slobodan Praljak, Omer Omanovi i Nazif ati (kojega u se sa posebnom tugom sjeati do kraja vota) to je izvodila tako to su jedni zagovarali njemakog straara, a drugi sipali vodu u burad sa benzinom. Istine radi i ovaj put moram rei, da sam ja uvek bio oprezniji, pa sam bio malo podalje i uvao strau dok su oni radili radnju.

Ali da se opet vratim Avdi koji je bio rodom iz Ljubinja i strahovito mrzio Nijemce i ustae. Jednom prilikom je na sred arije sreo jednog svog roaka koji je bio u ustakoj uniformi zloglasne Francetieve crne legije, i bez obzira to je okolo bilo puno Nijemaca i ustaa, poeo da ga grdi i pljuje. Naravno da je bio odmah zatvoren i pretuen. Od sigurne smrti ga je spasio dobar prijatelj moga oca Hrvat Slavko Kalini, koji je iao kod zloglasnog Kutre (kojega neki pogreno nazivaju Utro) i nekako izmolio da Avdu pusti na slobodu.

Kada su, mislim, u avgustu 1943. partizani prvi put oslobodili Bugojno, Avdo je stupio u slavom ovjenanu Treu krajiku brigadu, koja je desetak dana prije kapitulacije Italije krenula prema Dalmaciji.

Poslijednji put sam vidio Avdu u Mrkonji Gradu negdje pred Boi 1944. godine. Trea krajika je usiljenim marom ila prema Banja Luci, pa iako su njemaki Heneli svaki as nalijetali, bacali bombe i mitraljirali, ja sam uporno stajao pored ceste i ekao da vidim Avdu. I konano kad sam ga ugledao, priletio sam da ga pozdravim. On se mnogo obradovao kad me je vidio i iz depa italijanske bluze koju je imao na sebi, izvadio i dao mi aku oraha, i rekao: Evo ti i bjei dalje, vidi da avioni mitraljiraju.

Tada sam zadnji put vidio Avdu. Kasnije sam uo da je preivio rat i da je ivio negde u Zemunu, ali nikako nisam mogao pronai njegovu adresu.

Ostala je samo uspomena na jednog ovjeka koji mi je bio drag i ostao u lijepom sjeanju.

bolero
Napreduje

Broj poruka : 61
Points : 21
Datum upisa : 11.05.2008

   Go down

      


 
Permissions in this forum: